Слобода

НАВРШАВА СЕ 90 ГОДИНА ОД ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА И ОСЛОБОЂЕЊА СРБИЈЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Јунаци, напред у Отаџбину
„Херојским синовима Србије, Француске, Италије, Велике Британије и Грчке који су се, верни завештањима својих предака, борили на овим местима и пали за слободу и за светски мир 1916–1918.” Тако пише на белом мермерном споменику у Поликастру, у Грчкој, једанаест километара од границе, где ће и овог септембра бити обележена годишњица епопеје којом је одлучен исход Првог светског рата

Пише: Бане Велимировић

Најпре се у Евзонију пређе граница. Име тог места на грчком и значи граничар. Затим се аутопутем ка југу вози једанаест километара. Ту, у близини вароши Поликастро, педесет девет километара пре Солуна, натпис на великој табли обавештава: Споменик ратницима палим на Македонском фронту 1915–1918. из Велике Британије, Француске, Грчке, Италије, Србије. Име сваке земље исписано је на њеном изворном писму; Србија, дабоме, пише ћирилицом.
Скрећемо и неасфалтираним путем који завија увис стижемо до невелике цркве на врху брда. Крај ње, са источне стране, велики крст се диже у небо, скоро двоструко виши од самог здања храма. Одатле, поглед се пружа далеко у равницу која се протеже све до мора. Педесетак метара ниже, на чувеној коти 104, подигнут је споменик херојима Солунског фронта из пет савезничких земаља. Налази се на постаменту петоугаоне основе, са каменом буктињом на врху. Направљен је од белог мермера. На свакој од пет страна налази се грб једне од савезничких земаља и натпис на њеном језику:
„Херојским синовима Србије, Француске, Италије, Велике Британије и Грчке који су се, верни завештањима својих предака, борили на овим местима и пали за слободу и за светски мир 1916–1918.”
Овакав натпис на српском језику је на северној страни, између грчког на западној и италијанског на источној, управо окренут према Србији. Тамо где су биле окренуте и очи српских хероја и мученика када су пре тачно 90 година  из ових равница, нешто западније одавде, кренули у пробој какав није упамћен у европској историји ратовања. Распон од симболичне коте 104, где се налазимо, до коте 2.525 на Кајмакчалану, и низа других висине преко 2.000 метара, савладан је под тешким борбама, уз страховите жртве. То је – данас знамо – одлучило Први светски рат.
На северној страни мермерног споменика на коти 104, изнад наведених речи, данас још увек стоји грб Социјалистичке Републике Србије, са класјем, венцем и петокраком звездом. Земља која је поднела ту херојску жртву невероватних размера и извела тај надљудски подви звала се Краљевина Србија и њен грб изгледао је другачије.
Десетак метара северно од овог обелиска постављене су бисте председника влада земаља савезница које су учествовале у држању и пробоју Солунског фронта, крајем лета и почетком јесени 1918. године. Бисте су такође од белог мермера, окренуте ка обелиску и ка југу. Гледано ка њима, с лева на десно, од запада ка истоку стоје:
Аристид Блан (1863–1945), први министар Владе Француске и добитник Нобелове награде за мир. Виторио Емануеле Орландо (1860–1952), премијер Владе Краљевине Италије. Елефтериос Венизелос, председник Владе Грчке (након абдикације пронемачког грчког краља Константина у корист његовог другог сина). Никола Пашић (1845–1926), председник Владе Краљевине Србије. Дејвид Лојд Џорџ (1863–1945), први министар Велике Британије.

НА ФРОНТУ ВАСКРСЛЕ ВОЈСКЕ

У средишту платоа на којем су споменици, од стаза и растиња направљен је круг са уписаним крстом. Док лагано ходамо путањама које су кракови крста, у глави нам се, однекуд, чује непознати хук, тутњава, борбени поклич заглушен експлозијама. Живот или филм, ова или нека друга стварност, свеједно, чујемо то у сопственој глави.
Хронике наводе да је пребацивање Српске војске са Крфа и из Туниса  у Солунску луку почело 12. априла и да је углавном завршено до краја маја 1916. Иако недовољно опорављена, са недовршеном реорганизацијом, Српска војска је под притиском савезника морала у ватру пре времена. Од некадашњих 13 пешадијских дивизија, после голготе у тами албанских планина, после Вида и Плаве гробнице, образовано је под старим називима 6 нових. Формацијски, реорганизована Српска војска имала је три армије, у свакој од њих по две дивизије. Врховни командант био је престолонаследник Александар Карађорђевић, начелник штаба Врховне команде генерал Петар Бојовић. Првом армијом (Моравска и Вардарска дивизија) командовао је пуковник Милош Васић, Другом армијом (Шумадијска и Тимочка дивизија) војвода Степа Степановић, Трећом армијом (Дринска и Дунавска дивизија) генерал Павле Јуришић Штурм. Бројала је 147.000 људи, од тога непосредно у ратним јединицама 124.000.
На фронту дугом 450 километара, од Орфанског залива до Охридског језера, било је укупно 370.000 савезничких војника (уз 124.000 Срба, 127.000 Француза, 119.000 Енглеза). Наспрам њих, линију фронта држало је 350.000 Немаца и Бугара.
У марту 1917 – због губитака у борбама у јесен претходне године (када је пробијена тешка планинска линија бугарске одбране, освојен Кајмакчалан, ослобођен Битољ и фронт померен 50 километара на север, пре но што ће у калкулацијама савезника офанзива бити  обустављена) – предузета је нова изнуђена реорганизација Српске војске. Формиране су две армије са по три дивизије, а за команданте су именовани војводе Живојин Мишић и Степа Степановић.

СРБИ КАО ОЛУЈА

Иако су ка њима биле усмерене многе субверзивно-пропагандне активности, чак и од стране самих савезника, морал Српске војске ничим није могао бити пољуљан. Знали су да нису ту да разрешавају неко тактичко или стратегијско питање, него судбину. А нови час судбине, испоставило се да је то и онај прави, куцнуо је у лето 1918.
Историчари су описали политичке, дипломатске, војне, обавештајне и друге игре из оног времена. Писци, нарочито писци учесници, изванредно и потресно  су описали борбе. Ако хоћете заиста да знате како је изгледао тај рат и колики је подвиг то био, прочитајте Живот човека на Балкану Станислава Кракова (и Национална ревија у овом броју доноси један одломак).
Тајне припреме за офанзиву, на основу француско-српског договора, почеле су у јуну 1918. Средиште удара требало је да буде на српском делу фронта, у области Магленских планина. „Ако Срби претрпе неуспех, нека не рачунају на нашу помоћ за поправљање ситуације”, упозорио је 9. септембра 1918. генерал Вилсон, начелник британског генералштаба, који се противио офанзиви.
Убрзо ће свима бити јасно да се Срби у такву помоћ нису ни уздали. За почетак напада одређен је 15. септембар. Тринаестог септембра увече начелник штаба Врховне команде Српске војске војвода Живојин Мишић издао је наредбу следећег садржаја:
„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом: од брзине продирања зависи успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења од стране непријатеља, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у Отаџбину!”
После двадесет два сата страховите артиљеријске припреме, српски напад на бугарске и немачке положаје почео 15. септембра 1918. у 5.30.
Остало је историја коју свак од нас мора знати и стално се подсећати. Имена, дивизије, подвизи, места, датуми.
Главнокомандујући савезничких снага на Солунском фронту француски маршал Франше д’Епере известио је током септембарских борби своју Владу:
„Операције се морају успоравати, јер нема комуникације за достављање хране француским трупама које напредују. Само српским трупама нису потребне комуникације, они као олуја иду напред.”

ТАКО ЈЕ ОДЛУЧЕН РАТ

Четири дана касније Српска војска је већ била дубоко у долини Вардара и пресекла стратешке комуникације непријатеља Ђевђелија–Скопље и Прилеп – Градско. Двадесет другог септембра освојен је Криволак, 23. септембра Градско (главно непријатељско складиште на прузи Скопље–Солун), 25. септембра српска Коњичка дивизија улази у Штип, 26. септембра заузет је Велес, дан касније српска Коњичка дивизија избија на бугарску границу и креће ка Софији. Обе српске армије наступају комуникацијом Куманово – Крива Паланка – Ћустендил. Тачно 14 дана након започињања српске офанзиве, у коју ће се савезници укључити са пуних 11 дана закашњења, Бугарска је 29. септембра 1918. потписала „конвенцију о примирју”, што је практично само друго име за капитулацију. Четвртог октобарског дана њихов краљ и врховни командант Фердинанд бежи из Бугарске.
Немачки цар Виљем II шаље телеграм бугарском краљу:
„Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. Срамота!”
Српска војска је 4. октобра у Врању, 5. у Владичином Хану. Најистуреније позиције савезника остале су преко 180 километара иза! У зору 13. октобра трупе Моравске дивизије улазе у Ниш. Првог новембра 1918, тачно у 10 сати, војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије ступа у Београд. Такав продор није забележен у европској историји ратовања.
„Налет Срба на непријатеља, који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига у овоме рату”, записаће у својим мемоарима британски премијер Лојд Џорџ, исти овај чији лик у мермеру гледамо код Поликастра, исти онај чији начелник генералштаба 9. септембра готово прети да Срби, ако запне, не могу рачунати на њихову помоћ.
Британски војни писац Лидл Харт: „Српски подвиг у Македонији није само скрхао један стуб Централних сила, већ је отворио пут за надирање ка аустријској позадини. Немачка врховна команда изгубила је живце за само неколико дана.”
„Балканско полуострво је од 15. септембра постало бојиште од главне важности. У року од десет дана сломљена је војна моћ Бугарске. Последице ових догађаја су изгледа одлучујуће за исход и трајање рата”, известила је француска Врховна команда Парламент своје земље 1. октобра 1918.
Да, одлучујуће.
Председник француског парламента, на свечаној седници поводом победе: „После Бугарске Турска, после Турске Аустро-Угарска... Срби су у Београду! Цела Француска је са њима. Ми смо поносни што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства.”

ПОНОС МАРШАЛА Д’ЕПЕРЕА

Овде, на овом комаду земље који је општина Поликастро даровала Удружењу ратних ветерана за спомен и сећање, сваког септембра пристижу делегације из савезничких земаља. Венци, говори, понека суза. Опело држе једино Грци и Срби. Тако је и ове године, 90. пут. Док се спуштамо низ брдо ка аутопуту којим ћемо наставити ка Зејтинлику, српском војничком гробљу у Солуну, прате нас речи маршала д’Епереа у једном извештају с краја октобра 1918:
„То су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. Људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива... Али, дошао је рат. И, ето, како су се намах за слободу земље ти сељаци претворили у ратнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и заноса, такве да сам поносан што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине.”

***

Штампа
„Срби, ојачани јаким контигентом Југословена, потпуно су изменили целу ситуацију на Балкану”, известио је лондонски Тајмс након пробоја Солунског фронта. „Победа на Балкану достојан је такмац осталим савезничким успесима. Србија, за коју је Кајзер рекао да више не постоји, показала је да је још жива, и то још како жива!” пише Дејли меј. Дејли експрес, пак, вели: „Резултат тих победа који нарочито претеже је да Срби победоносно улазе у своју земљу, што ће још једном учинити да Аустрија задрхти од ове војске.”

***

Жртве
„Своје успехе Србија је платила огромним жртвама. Цени се да је изгубила 1.200.000 војних и цивилних лица, или 28 одсто свог предратног становништва, и да је претрпела материјалну штету од око 6 милијарди златних франака, што је чинило готово половину њеног националног богатства. Она је у току рата мобилисала преко 700.000 војника, а дочекала је завршетак рата с армијом од око 150.000 људи, у којој је било око 20.000 добровољаца из других југословенских земаља. У борбама на Солунском фронту и у току последње офанзиве погинуло је или умрло од задобијених рана 9.303 војника и официра, а 6.020 је сахрањено на гробљу Зејтинлик у Солуну.” (Др Петар Опачић: Солунски фронт)